home‎ > ‎

Seoba Modelarskog Kombinata


Godinama unazad čitate o Modelarskom Kombinatu, Mirčetovoj maloj radionici u kojoj su pravljeni i u kojoj se i dan danas prave RC modeli.
Ime je naravno izabrano u šaljivom tonu, protkano željom da mnogim "Vojvodjanskim kombinatima" pridodamo još jedan - Modelarski.

Bilo je tu i drugih predloga za naziv, naprimer "Modelarska Fabrika", no to mi je zvučalo nekako mnogo grubo, "Modelarski Institut", uf, to me odmah asocira na one koji sebi pokušavaju da daju na važnosti (ali kako to obično biva, bez rezultata), "radionica", "klub" - sve to nekako nije bilo ono pravo...

Na kraju se predlog "Modelarski Kombinat" izdvojio, jer je sasvim odgovarao nameni, a pogotovo sredini u kojoj živim...


Godinama, koliko Modelraski Kombinat postoji, svašta se dešavalo u i oko "malog Kombinata".
Nažalost, što se Kombinat više "širio", pravio atraktivnije modele, pokušavao da unese neki "red, rad i disciplinu" u našu modelarsku zajednicu, tako sam sve češće dolazio u situaciju da "ispravljam krive Drine".
Umesto da uživam u hobiju, u lepim modelima, sredjenim terenima za letenje, sve više sam se nervirao i opterećivalo stvarima od kojih sam ustvari bežao u ovaj predivni hobi.
 

Pre izvesnog vremena Modelarski Kombinat se totalno povukao "sa scene". To ne znači da je prestao sa radom, nipošto...
Jednostavno, stiglo se do tačke kad se nešto mora menjati...


Poseta Modelarskoj izložbi u Senti, za mene je bila otkrovenje, kao da me je sam Gospod Bog pogledao i rekao: "Vidiš Mirče može i ovako...".

Od kad sam se vratio iz Sente, samo sam razmišljao kako mi je bilo lepo, o onom miru, ljubaznosti i lepim trenutcima koje smo doživeli.
Znate, ponekad se dese male stvari, ali iz korena mogu da vam promene život.
Neko ih prepozna, neko ne, neko se lakše upusti u "novu avanturu", drugi neko opet puno razmišlja, premišlja se oće - neće, "mozga" i obično ništa ne uradi...

Ja, sa sad već bez malo 48 godina, slobodno mogu reći da sam proveo lep, lagodan i interesantan život. Uf, ovo zvuči ko da sam na samrti... Ne proveo - provodim...

Kad pogledam unazad, bilo je momenata kada je, kako ja kažem, sam "Boža" pogledao na mene.
Mislim da sam ih prepoznao i skoro sam ubedjen da je poseta Modelarskoj izložbi u Senti bio jedan od tih...


Uostalom, evo par pričica...


Mnogi znaju priču kako sam postao firmopisac. Ko ne zna, evo je...

Novi Sad, oktobar - novembar 1998-me... "Baby Blue", mesto gde smo se svakodnevno okupljali, na jutarnjoj, podnevnoj, popodnevnoj kafici...

Jednog dana sedeo sam sa Joletom, Rodom (Yamaha Rodić) i još jednim drugarom. Pričalo se, kao i obično, o svemu i svačemu.
Tema je nekako skrenula na to ko šta radi i Roda reče kako se neki momak u Novom Sadu prosto "obogatio" od kad je kupio kater - mašinu koja seče samolepljive folije.
Kaže Roda, čovek pravi reklame, ima posla, ne može da postigne, ono, ludilo...

Mala digresija, neposredno pre toga kupio sam prvi kompjuter. PC kupuju svi, pa ko velim, ajd' i ja da ga imam. Sem Tetrisa i Interneta, koji je tada bio u začetku, komp mi, iskreno, nije služio za ništa pametno...
Kater, ona mašina za sečenje folija, je tada koštala 5850 maraka. To je tada za mene bila velika lova, nisam siguran da je u kući bilo više od 1500 "marona" uštedjevine.
 
Sve gore napisano sam rekao Rodi, a Jole tada reče:
- Vidi Mirče, ja ću ti pomoći i ako želiš, pozajmiti pare da kupiš tu mašinu...
- Hvala ti - rekoh ja - ali treba ja te pare i da vratim...
- Ništa se ti ne sekiraj, ja znam da ćeš ti to meni vratiti. Razmisli, pa mi reci, nije nikakav problem da ti pomognem ako hoćeš...

Šta da vam kažem, otišao sam kući, pričam sve to Maji, ona me gleda, kaže, Mirče mnogo je to novaca, pa hoće li tu biti posla, pa mi to nikad nismo radili, pa ovo, pa ono...
Rekoh joj, da, jeste, mnogo je, ali da ako ne probamo nikada nećemo znati...
Na kraju krajeva, rekao sam joj, da ako ne krene posao uvek možemo kater prodati, pa ćemo nekako vratiti pare, a savest će nam biti mirna, bar smo pokušali...

Sutra dan sam pitao Joleta jel' on to ozbiljno mislio kad mi je rekao za pozajmicu.
- Naravno - odgovori mi...

I sad ono kad se "kockice slože", baš te nedelje je bio sajam elektronike na novosadskom sajmu, Jole i ja smo otišli popodne na sajam, našli firmu koja prodaje katere, on uzeo predračun, sutra dan uplatio, i do kraja nedelje postao sam firmopisac...

Tako je počelo... Već narednog meseca smo zaradili 400 maraka, to je za nas tada bila "dobra para", a u roku od 9 meseci sam Joletu vratio sve što mi je pozajmio.

Prošli smo sve faze, od toga da jedva čekamo da zazvoni telefon da nešto radimo, do toga da "samo da više ne zvoni telefon", jer ne možemo da postignemo koliko ima posla...
Sve u svemu, da nismo stisnuli petlju, zažmurili i uleteli u priču, nikada ne bi znali šta smo propustili...



Slična pričica je i sa kućom u kojoj živimo...

Godine 2000-te Majus i ja smo živeli u stanu od 32 kvadrata. Mali stan, posla sve više u našoj maloj "firmopisačkoj radnji", modelari se u kupatilu na veš mašini...

Godinu dana pre toga umro mi je otac i od njega mi je ostao još jedan tako mali stančić.

U proleće dve hiljadite, onako uz kafu, kaže Maja:
- Zamisli kad bi ova dva stana zamenili za jedan veći...
- E, a kad bi ih zamenili za kuću. Pa, dvorište, radionica, bazen,... Al' bi to bilo...

Tako smo mi počeli da maštamo, ali realno, para ima koliko vrede ta dva stana + jedno 5 - 6 K maraka uštedjevine...
Love nema, ali želja velika...

Počesmo mi da gledamo kuće po Novom Sadu. Uz oglase iz "Gradjanskog oglasnika" skoro da nema teorije da se nešto kupi...
Opet "Baby Blue", priče ovake - onake i spomenem ja kako gledamo kuće, placeve...
Reče jedan naš drugar, da zna dobrog čoveka u nekoj agenciji za nekretnine i dade mi njegov broj telefona...
Da skratim celi priču, gledali smo mi skoro tri meseca razno razne kuće. No, ili je mala, il' je velika, ili nema ovo, ili mi nemamo dovoljno para...
Vidim ja, "mrka kapa" da će mo se seliti iz našeg stančića.

Jednog dana početkom jula, zove Branko, čovek iz agencije i kaže:
- Šta ste se uvatili samo Telepa (deo Novog Sada gde su uglavnom kuće i gde smo mi tražili da nešto pazarimo) ima tu i drugih delova grada...
- Majke ti - rekoh - gde da idemo na Klisu, u Petrovaradin, u Kamenicu, V(j)eternik? Pa tamo se ne bih selio ni da nam daju džabe...
- Treba videti Podbaru, Salajku - reče on...
- Čuj Podbara, Salajka, pa nismo našli ništa po periferijama, a naćićemo kuću tu u centru. Vidi, mislim da nema teorije, ali ti traži, pa ako nešto iskrsne javi...

Nije prošlo par dana, zove on:
- Ja mislim da imam ono što vi želite. Idi na adresu i pogledaj.

Seo sam na motor, otišao, kuća skroz OK. Jest dvorište zaraslo, ali ograda dobra, kuća obzidana fasadnom ciglom, plac na ćošku, ima i nekih pomoćnih prostirja, garaža, dvorišta taman, ni veliko ni malo...
Najbolje, ljudi traže 90 soma marona - realna i cena...

Došli mi sutradan, pogledali sve, rekoh, mi imamo 85 soma, pa ako može, da trgujemo. Može reče čovek i tako, od zezanja uz kafu, mi promenismo naše stanove za kuću.

Jeste, naradili smo se dok smo sve sredili, ali firmopisački posao je prosto "eksplodirao", imali smo pravu radionicu, nastao je Modelarski Kombinat, život nam se preokrenuo u jednom potpuno novom smeru...


Pisano 19. novembra 2013

Ove su samo dve "pričice" kao mala ilustracija da život zna da piše svoje "romane". Kao što rekoh, neko prepozna te momente, neko ne...
Zadnji "signal" je definitivno bila poseta Modelarskoj izložbi u Senti...

Senta, malo mesto na severu Bačke, meni je posebno drago & milo jer sam poreklom odande. OK, rodjen sam u Celju, ali moji roditelji, babe i dede nekad, a sada sva preostala rodbina, živeli su ili još žive tamo.
I moja malenkost je živela u tom gradiću od 1970 - 1978 godine, kada smo se preselili u Novi Sad. Sećam se mnogih predivnih trenutaka iz detinjstva provedenih u osnovnoj školi, Malom parku, na obali Tise, u Narodnoj bašti, na tenis terenima......
Jasno vam je da je odlazak na Modelarsku izložbu za mene bio više od pukog odlaska na neku manifestaciju. Kako smo se proveli mogli ste već pročitati na stranama ovog sajta...


Od kako sam se vratio sa izložbe u Senti, počeo sam da razmišljam o ideji da možda ne bi bilo loše "promeniti životnu sredinu". Kad odete u Sentu, kao da ste otputovali vremeplovom jedno 30 godina u nazad.
Ne bih sada tu da idealizujem, ima i Senta svojih problema, ali to je minorno u odnosu na ovo ovde u Novom Sadu.


Ne bih da "bedačim" u ovom topiku, ali moram se dotaći nekih momenata čisto radi ilustracije i boljeg razumevanja odluke o promeni lokacije Modelarskog Kombinata.

Od '78-me kad smo se doselili u Novi Sad, do danas mnoooooogo toga se promenilo.
Možda čovek "matori", pa mu svašta počne smetati, ali niko ne može da ospori činjenicu da je sve gore i gore na "svim frontovima"...

Novi Sad, se od lepog, mirnog, čistog grada, malo po malo pretvorio u pravu "ludnicu".
Verovatno je slično i drugim većim mestima, ali mislim da se ni jedan grad nije toliko "iskvario" kao glavni grad Vojvodine.
Razloga je mnogo i o tome bi se mogla napisati knjiga, elaborat ili diplomski rad... Ja nemam namere da to radim, niti sam na nivou takvih "literarnih visina", ali sve što se svakodnevno dešava na ulicama u mnogome mi unosi nemir, nervozu i blagi strah...
Kriminal, nedostatak opšte sigurnosti, nervoza ljudi, nervoza u saobraćaju, bahatost svih, od balavaca do zrelih ljudi, primitivizam, nekultura, ma ovako mogu nabrajati do besvesti...
Primera ima koliko hoćeš, uzmete novine i samo se zgražavate i pitate, što bi rekao Mladen Delić: "Ljudi, pa je li ovo moguće?"



Dobar deo odluke o promeni sredine nosi i činjenica da i posla u gradu ima sve manje i manje. Sreća naša, pa nam je firmopisačka radnja mala i nemamo zasad nikakvih problema sa naplatom, kreditima, dugovanjima, ali sa druge strane, to je dobrim delom zato što baš i nema posla...
Ono što smo do pre 5 - 6 godima zaradjivali u dva do tri dana, danas zaradimo za ceo mesec. Baš je tuga...
Zatvaranje firme samo prolongiram od meseca do meseca, jer sam rekao da kada budem dva meseca uzastopno morao da dotiram za plate i doprinose, odmah stavljamo "katanac"...
Za sada se još nekako provlačimo, ali iskreno, ne pamtim kada smo napisali ček i otišli u banku da dignemo neki keš sa računa. Zaradi se taman toliko da se "namiri" država, plate računi, materijal i to je to...
Iskreno, ne bi smeo ni da primim neki veliki posao, čim su "avioni - kamioni" odmah razmišljaš u pravcu kako će neko na kraju da te "zavrne" za lovu...

Ni ostali "dopunski poslovi" nisu mnogo bolji.

Moja malenkost je batalila rad po firmama godine kada se i kod nas živelo kao u normalnom svetu. To je bilo 1990-te, godina kada je Ante Marković vodio tadašnju Jugoslaviju na ekonomskom putu.
Ko ne zna, plate su tada 'ladno bile "soma" maraka, od januara do marta je otvoreno 292.000 malih preduzeća, radilo se "pun gas", bilo posla...
Ja sam tada imao jedan mali zlatotisak, mašinu za štampanje vizitkarti i tako tih sitnih stvari i na njoj sam samo u toj godini zaradio preko 15K maraka... Kad na to dodam još 12 plata, brate...
Neću nikad zaboraviti, 100 vizitkarti je koštalo 10 Maraka...


I tu priču oko zlatotiska bih mogao da "pridodam" onima o kateru i kući...

Pazi sada, 1986 leto, moji raditelji na godišnjem odmoru, ja sam ostao u Novom Sadu. U to doba sam već uveliko radio u novosadskoj štampariji Forum.
Jednog dana brat od mog drugara kaže mi kako bi da proda jedan mali zlatotisak, mašinu za štampanje vizitkarti...
 
Ne zaboravite, u to doba ne postoje kompjuteri, štampači, fotokopiri su samo crno beli...
U Novom Sadu nema privatnih štamparija, a u velikim društvenim firmama da ti neko odštampa vizitkarte, he, he, za to ti treba "veza"...
Naravno, mogu da se naruče, ali cene za tu vrstu usluga su bile poprilične.

No, da se vratim zlatotisku, kaže taj moj poznanik, prodao bi zlatotisak, ima tu i materijala, ovog - onog, cena 1200 "marona"...
Zovem ja moje na more, kaže ćale, čekaj dok se mi ne vratimo, pa da vidimo šta ti je to...

Ovom frka, oće da proda, moji stižu tek za deset dana...
Nisam ja tada imao baš toliko love, ali imao sam Fiću (Zastava 750) i rekoh mu da ću mu dati auto i 600 maraka. To je taman bilo toliko i mi iztrgovasmo...

Zlatotosak mali, nemaš ga šta videti, skalamerija jedna... No, radi na struju, ne smrdi, posao nije prljav, ne zauzima mnogo mesta, tako da sam mogao "štancovati vizitke" u svojoj sobi...

Došli moji sa mora, ćale dobio fras, pa me grdi da sam lud, dao tolike pare za "to", pa to je sranje, ta šta ćeš ti sa tim, pa kome ćeš da praviš vizitkare, pa ti si...
Mislim, nagrdi me, sve je zvonilo...

Rekoh mu: - Ćale, opusti se, moje pare, moj zlatotisak, pusti me da radim, da probam, videćemo kako će biti...

I šta da vam kažem, u decembru te godine sam išao u vojsku, od jula do decembra sam isplatio zlatotisak i zaradio još toliko...
Ćale ćuti, samo mi je jednom rekao: - Sine, dobro si ti ono uradio...

Vrativši krajem '87-me iz vojske, pa sve do tamo negde, dok se nisu pojavili kompjuteri i laserski štampači, moj zlatotisak je "štancao"... 10, po 10, po 10 maraka...
Kad se setim ove priče kao da nije bila u ovom životu...


Pisano 21. novembra 2013

OK, da se vratimo temi iz naslova...

Znači, po povratku sa Modelarske izložbe u Senti, početkom oktobra, počeo sam da razmišljam kako bi nam bilo kada bi se preselili tamo. Naravno, čovek mora biti realan i dobro sve izvagati da bi doneo ovakvu odluku.

Najvažnije pitanje je od čega će se živeti?
Ništa manje važno je i to kako će biti detetu u novoj sredini, pa na kraju krajeva i Maji i meni...
Tu je i neizostavno modelarstvo...
A treba biti realan i sa finansijskim aspektom, tj. da li se sve to može izvesti.

Što smo više razmišljali i razgovarali, stvari su se nekako same postavljale na svoja mesta.


Ako krenemo od Tamare, u Senti bi krenula u peti razred. Promena sa učiteljica na nastavnike je nešto novo i tu i tamo. Klinac od mog brata od strica je sada takodje 4. razred i Tamara bi sa njim išla u isto odeljenje...
Senta ima četiri Srednje škole i Gimnaziju, tako da je i taj vid obrazovanja rešen. E sad, šta će biti za fakultet, to je za sada mnogo daleko...

Promena serdine iz Novog Sada u Sentu, detetu Tamarinog uzrasta neće biti veliki problem. Drugari koje ima uvek mogu dolaziti u posetu, steći će nove, dolaziće i ona u Novi Sad. Senta je ipak samo 90 km odavde...

U manjem gradu je sve bliže, lakše, jednostavnije. Senta pruža skoro sve što i Novi Sad i sport i vanškolske aktivnosti i zabavu...
Manje mesto samo može biti bolje, jer su deca "na oku", svi se znaju i vaspitavanje ide u nekom drugom smeru u odnosu na veća mesta.
Dalje, ja gledam šta mi dete radi sada kad dodje iz škole, ili je to kompjuter ili TV ako hoće da ide negde moram da palim auto, da je odvozimo, dovozimo, čekamo.
Da sad ne širim ovu temu, ima tu argumenata i za i protiv, ali smatram da će dete imati lepše, mirnije i bezbednije detinjstvo u Senti, nego što ga ima ovde trenutno...


Što se tiče Maje i mene, priča je slična. Mnogo frke, stalno neki stres i nerviranja ili u saobraćaju ili bahatost ili nevaspitanje... To šta sve možete da doživite kad krenete u grad, to smo do skoro gledali samo u filmovima.
Džaba nama i kuća i dvorišta i mir koji pokušavamo da imamo, kad čim staviš nogu van kapije odmah si u "zoni sumraka"...

I mi ćemo se mi preporoditi kad odemo u manju sredinu, gde je bicikli glavno prevozno sredstvo, gde uvek imaš parking, gde možeš da sve završiš u istom danu, gde svugde možeš otići peške...
Mirno, polako, bez žurbe, bez sekiracije, verujte, to je nešto čemu težimo...


Modelarstvo i modelarske vizije, to ću posebno obrazložiti kad dodje vreme...


Što se tične biznis plana, priča je sledeća...

U Novom Sadu smo iscrpeli sve ideje...
Nemojte me pogrešno razumeti, mi dalje fenomenalno živimo u odnosu na ogroman broj ljudi u Srbiji, ali težimo da nam bude bolje, bar onako kako nam je bilo bar pre par godina, dok nije došla ova "svetska kriza"...

Kad me pitaju kako ide posao, ja kažem da je to kod nas kao pecanje... Kako? Pa jednostavno...

Trenutno radimo par poslova, firmopisačka radnja, Maja pravi torte i sitne kolače, imamo plastenik sa "zelenišima", ja pravim one moje setove nitni i detalja za modele...
Svaki taj posao je po jedna "pecaljka" i svaki dan može da bude nekog posla, nešto da se "upeca", ali može da se desiti da telefon ni ne zazvoni... Što bi rekli pecaroši, ni da pipne...

Sve u svemu, kad na kraju meseca "podvučemo crtu" bude tu uvek više od dve dobre plate da radimo po firmama, ali ništa od toga nije "sigurica".
Neko će reći, a šta je danas sigurno?
Tačno, verovatno ništa, pogotovo kad je posao u pitanju.

Ipak u zadnje vreme nam se mnogo svidela priča sa plastenikom i vrlo rado bih napravio par pravih velikih plastenika, ali realno u Novom Sadu za to nemam prostor.
Zato i jeste glavna ideja posla u Senti baš to, plastenici, organska hrana, organski klopa...
Sve ovo prirodno, bez pesticida, konzervansa, ništa GMO i slično...
Priča može da se širi i trenutno nisam ni svestan u kom pravcu će sve ovo krenuti.

Naravno, sve ovo što radimo ovde samo se seli u Sentu, gde recimo ima dva firmopisca i gde se, kako čujem, treba poprilično čekati kad naručiš reklame.


Na kraju možda i najvažnija stvar ove priče je finansijski plan, a i to je realno i moguće izvesti. Glavna stavka za "budžet" je kuća u kojoj živimo i koja bi morala da "zalegne" za ostvarivanje gore navedenih ciljeva.

Na kraju, stavljajući na tas za i protiv menjanja životne sredine na tasu protiv, nije bilo skoro pa ništa. Možda malo straha kako će nam biti, da li će sve to ići što smo planirali da radimo, ali ja verujem u sebe i svoju porodicu, tako da sam ubedjen da nam ideje moraju uspeti...



Par dana posle povratka sa izložbe, zvao sam braleta i strinu u Senti i ispričao im sve ovo što ste do sada pročitali. Blago rečeno, bili su šokirani, ali što sam im više obrazlagao, sve više su shvatali da to i nije tako "hrdjava" ideja...
Pitao sam ih da li znaju da se prodaje neki plac, kuća, voćnjak, a da je u gradu ili u neposrednoj blizini. Nisu znali...
No, tu je internet, Google, nekretnine Senta, i evo par sajtova...

Svašta se nudi, no nama je najvažnije da plac bude velik i da bude u gradu ili koliko god može bliže gradu. Čak ni kuća nije toliko bita, jer je možda jednostavnije i jeftinije neku postojeću srušiti, pa nazideti novu, montažnu...

Prvo smo našli bio je jedan ogroman plac 3500 kvadratnih metara, kuća 190 kvadrata, letnja terasa, pečenjara, objekat od 70 kvadrata nazidan kao dva apartmana.
Najbolje je što je sve to novo nazidano, novi oluci, ograde, staze, ludilo...
Ispred parcele dva velika vinograda, koja se potencijalno mogu kupiti i spojiti sa ovim postojećim...
 
Vidim ja po slikama koji je to deo Sente, tj da je to negde blizu dolme i Tise u delu koji se zove Voćnjak i koji je, kao što i ime kaže, do pre desetak godina bio deo grada sa voćnjacima.
Znate, za senćanske uslove to je kao daleko od centra, ali ustvari do tamo od gradske kuće ima 1 - 1.5 km... Za novosadske ili beogradske razdaljine, pa to je tu, smešno blizu...

Nadjem broj telefona od prodavca, sve mi čovek ispriča i šta ima i kako izgleda, no reče da je plac 4 km od grada. Nije mi bilo jasno gde bi tačno mogao biti plac, jer je sudeći po svemu dosta dalje od mesta na kojem sam mislio da se nalazi.
Naravno, tu je Google Earth, nadjem Sentu, pa polako uz dolmu i evo je lokacija, ali nažalost, baš je daleko...

Što bi rekao narod: "Prvi se mačići u vodu bacaju"...


Pričam ja to mojoj strini i ona mi reče da ima još jedna agencija za promet nekretnina... Opet internet i dok si rek'o "keks" već "surfujem" po oglasima... 

Gledam kuće, placeve, kvadrate, evre... Svega ima...

Na sedmoj - osmoj strani evo nešto interesantno, plac 2355 kvadrata, u gradu, vidi se neka nazidana ograda, neki objekat, ali već na slikama (ima ih dve) takodje se vidi da je sve zaraslo u korov, travu...
Tu je i neko silno drveće, neka stabla suva...

Nazovem agenciju, kaže čovek adresu, opet Google Earth, ali sad je "druga priča", stvarno grad, i mnogo je veliko, Tisa blizu...

Pisano 24. novembra 2013

Još par telefonskih razgovora, malo sa agencijom za nekretnine, malo sa rodbinom i posle par dana obreli smo se u Senti, da vidimo "live" šta se to prodaje.

Prvo smo otišli u agenciju, upoznali se sa Atilom, vlasnikom, popričali o svemu, pokazao nam je izvod iz katastra sa svim merama. Reče čovek ima i neki objekat, ali se srušio, ima struja, ali monofazna, ima voda, ima bunar, no sem toga ništa drugo nema...

Ajmo, rekoh, mi da to vidimo... Na papiru je to jedno a kad se ode na "lokaciju" sve sasvim drugačije izgleda...


E sad, da li smo baš videli šta smo hteli, pa i jesmo i nismo. Videli smo plac, videli ograde, neki objekat zarastao u travu, ali da se udje u plac, pa trebaju mačete i neko ko će da krči prolaz.
Džungla je "sitan doživljaj" kako je ono zaraslo... Tamo ljudska noga nije kročila godinama...

Uostalom evo prvih slika...

Sa glavnog sokaka se skreće u jednu malu uličicu, koja se završava ulazom u Luku Senta...


Ispred mali trg...


...a sa leve strane, počinje plac... Ko ga vidi, svaka mu čast...


Mislim da je ovako izgledalo kad su našli Maču Pikču, možda je ono tamo bilo i manje zaraslo... Kako god, jedva smo našli kapiju, a posle se ispostavilo da ih ima još dve...




Bio sam dovoljno "hrabar" da udjem unutra...


 ...ali, već posle par koraka sam se skoro "izgubio"...



Nabasao sam na ostatke objekta o kojem je Atila pričao...


...pa sam sa visine pokušao da osmotrim "teren"...



Uvidevši da je od toga nema ništa, iskobeljao sam se nazad "do civilizacije" i krenuli smo okolo, da probamo od spolja da vidimo kako sve izgleda. Situacija je bila malčicko bolja...

Prednja strana placa dugačka je 60 metara, ali...






















Prošli smo nekako pored te ograde i stigli do ćoška. Sa parcele pored skoro pa ništa bolje nismo mogli da vidimo. Jedini utisak je bio da je sve mnooooogo veliko...






















Maja i moja strina Ljilja su već počele sa "urbanističkim planovima", dok je Atila verovatno pričao mom burazeru da to i nija tako strašno, malo kosilica, ovo - ono i ima da "sine"...




Inače parcela na kojoj stojimo, he, he, šta mislite šta će biti?


Danas sam zvao Adama iz Subotice da vidim za jedrilicu klase F5J 400...
Joj, kad Mirče potkreše to "džbunje" dogodine, konačno će mi se ostvariti san da imam aerodrom u dvorištu... Dobro de, pored dvorišta...


Nakon ove avanture, uz kaficu kod strine u stanu, probali smo da sumiramo utiske.
Verovatno bi svako normalan, pošto je video onu "divljinu", zaboravio na sve, ali da li sam napisao "normalan"?

U mojoj glavi je već bila vizija kako će sve to da izgleda 2014... To "malo trave" da me pokoleba, nema teorije...

Vrativši se u Novi Sad, pričao sam sa Majom, još u par navrata sa Atilom, sa mojima u Senti i opšti zaključaj je bio da plac pruža mnogo potencijala.
OK, ima da se radi dok se sve ne dotera ali, za naše "bizmis planove" mesto obećava...


E sad na red dolazi glavna stvar, bez koje "neće da može", a to je da se proda kuća u Novom Sadu.

Uzimajući u obzir kao izgleda ovo gde sad stanujemo, deo grada gde se kuća nalazi, kako je sve sredjeno itd, smatrao sam da iznos koji bi tražili uopšte nije veliki, šta više...
Sem toga, cifre koje traže komšije za svoje kuće, jer se skoro svaka u okolini prodaje, su već kad ih čujete "naučno fantastične"...

Takav je doduše i iznos za plac u Senti, ali nadao sam se da će ljudi kad vide "kesh" skinuti cenu, jer smo mi jedini u 5 zadnjih godina koji su uopšte išli da to tamo gledaju...


Iskreno, u vezi prodaje kuće nisam bio veliki optimista. Bio sam ubedjen da se to neće odraditi brzo, jer danas da vam tek tako neko dodje, pa "izbroji lovu", to baš i nema...
Svi imaju neke kombinacije, da nešto premoste, da nešto zatvore, pa kad ovo, pa kad ono...


No, rešivši da ulazimo u "avanturu", na ogradu od kuće postavih tablu "Kuća na prodaju".
Mislim da me je sutradan zvao brat od komšije, pitajući me sav začudjen, šta se to dešava. Ispričah mu sve ono sa početka ovog teksta i on mi reče da bi njegovog burazera možda zanimala kuća, ali je on trenutno u Kini i da se vraća za desetak dana.
Ja mu rekoh da se za to vreme kuća sigurno neće prodati, rekoh iznos koliko tražimo i na tome se završi naš "divan"...

Nije prošlo 45 minuta zvoni mobilni, kaže komšijin burazer, pričao je sa bratom (pazi zvao je Kinu) i ovaj mu je rekao da me zamoli da ništa ne prodajemo dok se ne vrati.


Da skratim celu priču, dva tri dana nakon povratka, rukovali smo se nakon postignutog dogovora za kuću...


I sad, šta da vam kažem, da li "Boža" gleda na nas?
Definitivno da...


Posle posete Senti, dobro smo se raspitali oko svih detalja koji nas čekaju ako "padne trgovina", pogotovo oko dažbina za uvodjenje svega što trenutno nema na parceli i oko "papirologije" za izgradnju kuće i renoviranje postojećeg objekta.
Sjajna vest je da su ljudi koji prodaju plac, ne znajući za sve naše kombinacije, u medjuvremenu zvali Atilu i spustili zenu placa za  "par soma" evra... Možete li da verujete... Doduše, cena je i dalje bila "jaka", ali bar u trgovinu krećemo on nižeg iznosa...


Prošli petak smo se konačno svi našli kod Atile u agenciji. Cele nedelje sam "uvežbavao" tekst šta ću da kažem prodavcima, argumente za snižavanje cene koji traže...
Počela je trgovina i posle "uvežbanog teksta" sam rekao naš iznos, naravno mnogo mali...  Odma' su hteli da idu kući...
Rekao sam im i "Da ih je Bog pogledao taj dan i poslao im nas sa "kintom", jer za 5 godina niko nije ni bio da pogleda plac, a kamoli da je nešto nudio"...
Onda su oni ipak popustili malo, pa smo potom mi malo povećali sumu, pa oni opet malo skinuli i na kraju, pade dogovor na opšte zadovoljstvo obe strane...

Postali smo vlasnici placa u Senti...

Pisano 25. novembra 2013

Ajde da ovaj mali "rialiti šou" časkom "skrenemo" u modelarske vode.

"Inicijalna kapisla" cele ove priče je bila Modelarska izložba Senćanskog Modelarskog Kluba. Koliko ja znam, to je jedan od retkih klubova sa više decenijskom tradicijom, a da još uvek radi.
Naravno, Klub ne bi postojao bez entuzijazma pojedinaca i pomoći Opštine. I toliko puta spomenuta Izložba se održava već godinama zahvaljujući toj "vezi".

Senta je relativno mali grad, pa samim tim i broj modelara nije preterano veliki. U klubu se prvenstveno izradjuju RC čamci, ali u zadnje vreme ima sve više i više letećih modela.
Moram priznati da me je impresionirao kvalitet pojedinih modela... Ne morate biti veliki "stručnjak" da bi znali šta je dobro...

 

 Katamaran je potpuno kompozitni model, 100% izradjen u Senćanskom modelarskom klubu...





















Apsolutno me je oduševio Zlin Z 50...  Kao i RC čamci i Zlin je kompletno uradjen u Senti.



Kapotaž, kabina, farbanje, sve je napravljeno u klubu.
OK, model je ispao malo teži, ali pogledajte izradu... Super je...

Postoji potencijal, postoji želja i svakako postoji znanje...


Od ljudi iz Senćanskog Modelarskog Kluba sam čuo da su RC leteći modeli relativno novi i da samo par modelara zna da ih leti.

Prostor za letenje trenutno nije problem, jer RC jedrilice i stiroporske modele mogu leteti na više lokacija, a uglavnom koriste jednu veliku livadu sa Banatske strane Tise, na oko kilometar van grada.

Sad već davne 1994 godine i ja sam tamo leteo RC jedrilice i koliko se sećam za tu vrstu modela uopšte nema problema, jer je prostor veoma veliki.
Interesantno je napomenuti da je "letilište" blizu puta, ali i činjenicu da teren ipak nije pogodan za velike i teške RC avione.



Kako god, želje ima, Klub postoji, Opština je voljna da malo pomogne, a ni entuzijazma ne nedostaje...


Što se tiče mog Modelarskog Kombinata, razmišljanja idu u "par smerova" i da vam budem iskren, ni sam trenutno nisam siguran šta će se tačno dogoditi.
Mnogo toga zavisi od prostora za letenje u Senti. Ustvari, to je osnova cele priče...
 
Ako se nadje dovoljno dobro i sigurno mesto za letenje, koje ne iziskuje veliku "gimnastiku" oko održavanja i košenja, onda ima smisla nastaviti sa ovim što radimo u Kombinatu.
U razgovorima sa modelarima iz Sente, čuo sam da ima par lokacija koje bi mogle biti interesantne. Ipak, dok ih ne vidim ne znam tačno kako izgledaju...

Činjenica je i da se u Senti sve može srediti i odraditi mnogo lakše, brže, jednostavnije i da se ne lažemo, jeftinije...
 
Što se tiče lokacije možda može da "pripomogne" Opština, a čuo sam da pored grada ima prostor koje bi neki čovek ustupio modelarima za letilište.
Sem toga, treba obići malo i oko samog mesta, pa videti da li postoji nešto interesantno pored nekog salaša, kako izgleda područje pored industrijske zone, itd...
Verovatno da ima potencijala, ali se moramo potruditi da nadjemo najbolje rešenje...
 

Ono što je sasvim sigurno je da nekih novih velikih skala projekata u Modelarskom Kombinatu u bliskoj budućnosti neće biti. Treba završiti postojeće modele, a od novog prostora za letenje zavisi šta dalje.

Ako se u Senti ne nadje adekvatno letilište, svi skala i jet modeli će se prodati i "Lesi se vraća kući" jedrilicama. Njih mogu leteti gde god hoću i nemam nikakav problem oko bilo čega...

U razgovoru sa Adamom iz Subotice, saznao sam da u Madjarskoj, po sezoni, ima šest takmičenja klase F5J i F5J - 400.
Interesantno je da su tri u Segedinu, jedno je u mestu pored Segedina, jedno pored Budimpešte, a i šesto je tu negde blizu...
Segedin mi je sada mnogo bliži, jer je od Sente na sat vremena vožnje kolima...

Kada postoje takmičenja, jedrilice pružaju sasvim drugi pristup hobiju, jer "ne peglate vazduh" bez veze, nego se trudite da svaki izlazak na letenje bude neka vrsta treninga...
Ne bih da "trčim pred rudu", ali ova opcija mi se trenutno čini mnogo realnija za budućnost Modelarskog Kombinata...
Kao još jedan argument za "jedriličarstvo" je i činjenica da ću u Senti imati manje vremena za "skala modele", tako da trenutno više razmišljam u F5J pravcu.


Što se tiče "popularizacije modelarstva", jedrilice su bliže mladjim modelarima, početnicima i nadam se da ćemo u saradnji sa Subotičanima i Bečejcima, raditi na tome da se ovaj vid hobija više propagira.
Nije ne realno i da se organizuju neka takmičenja, kao što rekoh u Senti ima Modelarski Klub, tako da se organizacija ovakve manifestacije može mnogo lakše odraditi.
Ako malo "zalegne" i Opština i ako se povežemo sa Vazduhoplovnim Savezom Srbije, moguće je da se napravi i Državno prvenstvo u klasama F5J i F5J - 400...
No, o tom - po tom...


Znate, mene entuzijazam ne napušta, volim ovaj hobi, ali kao što ste u zadnje vreme mogli primetiti, malo sam se zamorio od silnih "pokušaja" organizovanja klubova, udruženja, manifestacija...
Kao pojedinac, bez pomoći adekvatnih ustanova, kao i bez angažovanja i drugih pojedinaca, čovek sam ne može skoro ništa napraviti.

Nadam se da će u Senti biti bar malo bolje i iskreno se nadam da ćemo uz modelare iz okruženja uspeti da napravimo "neku priču" bar što se tiče RC jedrilica.

Pisano 28. novembra 2013

Postali smo vlasnici placa u Senti...
Ovo je bila poslednja rečenica teksta od pre neki dan u kojem sam pisao o trgovini za novu lokaciju "Modelarskog Kombinata".

Verovatno se mastilo na kupoprodajnom ugovoru još nije ni osušilo, a mi smo već bili na placu.
Sem Maje, Tamare, društvo su mi pravili moja strina Ljilja kao i Đurika...

Đurika je čovek koji za Ljilju već godinama radi sve poslove oko sredjivanja i održavanja njene kuće... Kad treba da se kopa, evo njega, kad ima da se nosi, opet Đurika, kad treba nešto srušiti, nazidati, prezidati, nasuti, izlopatati, Đurika je tu da reši sve "probleme".
Moja strina se "kune" u njega i kaže da je jedan neverovatno vredan, pošten i čestit čovek...
Đurika ima još jedno 5-6 svojih "Đurikica", što sinova, što zetova, sve u svemu ekipa vredna, pouzdana i za rad uvek spremna...
Imaju traktor sa prikolicama, špediter sa konjima, alate, mešalice, freze, jednom rečju gde god treba neka "fizika" oni su tu...

Par dana pre same trgovime Ljilja je već "privela" Đuriku na placu da ovaj "snimi situaciju" i od strine je dobio "instrukcije" šta treba raditi... Pravo da vam kažem, bio sam veoma "ljubopitljiv" koja će biti cena da se sve ono tamo raskrči, što na samom placu, što ispred ograda sa spoljnih strana.

Zna Đurika da dogodine može da mi ostavi "radnu knjižicu", jer će za njega i "ekipu" biti posla za celu "sezonu", kao i u kasnije kad se Kombinat sa modelarstva "prešalta" na ratarstvo i živinarstvo...
Ali bez obzira na te planove, za sada  treba prvo plac rasčistiti, a to nije mali posao - 23,5 ara.


Kada sam negde početkom jula sredjivao dvorišta za plastenik koji sam pravio ovde u Novom Sadu, trebalo je izašoviti oko 60 kvadratnih metara dvorišta. Krenuo ja u "akciju", ali pošto baš nešto nisam za tu vrstu posla, vrlo brzo sam bio na ćošku Partizanske ulice, gde se skupljaju ljudi koji rade te fizičke poslove.





Nadjoh tamo Elvisa, momka koji je i ranije kod nas kopao, vadio korenje od biljaka i radio slične poslove, te ga dovedoh da vidi najnoviju "akciju". Kad je video šta treba da se radi, reče da bi on i njegov ujak to za 50 evrića izašovili, na dubinu ašova...
OK, šta ću, pristadoh i da se ne lažemo, od jedno 10 prepodne do 5 popodne oni su to momački radili. Stvarno, nisu stali...
Ašovili su, razbijali grudve zemlje, sitnili je, grabuljali... Ma, sve po redu...


E sad, da se vratimo na Đuriku, nisam mogao ni da predpostavim koliko će da košta čišćenje placa u Senti. Ljilja je vodila "pregovore" i na kraju mi je javila da će cena za kompletne radove: sečenje drva, vadjenje korenja, raščišćavanje placa, sečenje svog žbunja, sve to i sa spoljne strane, odnošenje svog tog rastinja i na kraju preoravanja traktorom svega koštati 500 evra!!!!
Ej, 500 evra za onoliki rad na placu od 2355 metara kvadratnih, a ova dvojica u Novom Sadu mi "uzeli" 50 evrića za 60 kvadrata ašovljenja...
Što bi rekli Zemunci: "Senta konza"...


Sutra dan, ujutro, to je bilo pre dvanaest dana, Đura i ekipa su počeli sa radom. Nisam mogao ni da zamislim kako će sve to izvesti, ja verovatno ne bih znao ni odakle da počnem...
Kako god, posle par dana Ljilja je išla u "inspekciju" i evo šta je zabeležio njen foto aparat...






Ljilja je bila "šokirana" koliko je plac velik ustvari. Tek sad kad se malo raščistilo pokazala se prava veličina prostora. Ovo je jedan od retkih placeva u Senti, da je toliki, a da je u samom gradu...

Polako su i zgrade počele da se pojavljuju iz trave...
Objekat koji je predhodni gazda počeo da zida...

 
Stara kuća, trenutno veoma bitna, jer je ucrtana na gredjevinskoj parceli placa. Naravno, kada geometar odradi svoje, Djurika "pali" ULT..


I ograda sa ulične strane sada drugačije izgleda...


Kad je Djurika očistio deo do komšije, videli smo da deo ograde neće morati da se menja...


E, tako se to radi...