Prvo Uskrs, pa onda prvomajski praznici, malo vikendi, malo kiša, iskreno, sad su mi se baš otegli radovi oko našeg Kombinata.

Pošto jedno vuče drugo, ima stvari koje ne mogu da radim dok se prvo neke druge ne završe, a pošto je bilo dosta neradnih dana pomalo se dosadjujem i "na silu" smišljam čime bih mogao da se zanimam.
 
Jedina prednost ovih praznika je što su Tamara i Maja bile ovde, pa smo uživali svi zajedno.
Jedva čekam polovinu juna, da se završi škola, pa da se konačno kao ljudi kompletno preselimo. Od ove "polovične" varijante sam već "odlepio". No, ni tu ne mogu ništa da uradim...

Majstor Ištvan konstantno zida, ali ono kao u narodnoj priči, "danju zida, noću mu vile ruše", skoro da nema napredka.
Još malo, pa smo završili poslove koje smo zacrtali i pre neki dan smo seli da podvučemo crtu. Tu nije bilo nikakvih problema, on čovek ima sve račune, a ja znam koliko sam do sada dao love, tako da je manje više sve štimalo.

Ono što mi malo ide na "ganglije" je činjenica da se ljudi opuste vremenom, pa misle da su drugi "blesavi" i ne znaju šta su bile priče i dogovori.
Konkretno, došli smo u fazu kada treba malterisati objekat iznutra. Ima tu dosta kvadrate, drugo, malterišu se kokošinjci, garaža, ajde letnja kuhinja treba malo lepše da bude odradjena, no za ove ostale prostorije baš nije jako bitno kako će biti uradjene. Naravno, ne mislim da ih treba "spičkati", ali sad baš kokoškama zidove nećemo gletovati...

Kad smo onomad pričali cena je bila oko 1,5 - 2 eura po kvadratu... OK... Kad smo pre neki dan razgovarali ispalo je da su kokošinjci 3, a kuhinja 4 evrića... To je cena samo za ruke...
Premerio sma zidove, pa kad sam sve cifre "bacio" na papir, ono preko 200 kvadrata malterisanja...

Slična priča je i sa demit fasadom. Prvo jedna cena, potom veća, onda zam zvao par majstora, ovaj za ruke 5, onaj 6, treći 14 evra sa materijalom...
Jbt, danas najbolje biti majstor...

No, ima Mirče keca u rukavu, pogadjate, to je naš Đurika...
Došao on lepo juče popodne, i da vidiš kako sve može, malterisanje 1,5, demit 2,5 evra ruke...
Čista ušteda preko 600 evrića...
Za te pare mogu da napravim pola prilaznih puteva sa ulice i u dvorištu. Ne morate da budete mnogo mudri, pa da pogodite ko će i to raditi...
Sad mi žao što nisam i za još neke poslove zvao njega, čisto da ga pitam za cenu...

Kako god, trenutno objekat izgleda ovako...

 


Danas betoniramo stazu ispred. Kad to odradimo onda konačno mogu polako da počnem da sredjujem zemlju izmedju plastenika i ove zgrade...
Danas bi trebali da stignu i stubovi i žica za ogradu od kokošinjca.
Takodje, danas počinje da se postavlja instalacija za struju, što je zadnja stvar pre malterisanja.

I posao oko nadstrešnice se "otegao". Kao što rekog, praznici, pa potom loše vreme, a i majstor koji dolazi tek predveče, posle posla u firmi, doprineli su da ovo nikako da se završi...
I juče su bili na krovu, postavljali su tegolu...


Na prošlom vašaru u Senti, kupljena je nova garnitura... Konačno smo dočekali da je stavimo... OK, stolice su još u garaži...


Ono što me najviše raduje su "papričice"... Rastu li rastu... Pu, pu, da ne ureknemo...



Prošli put sam morao da tražim malu papriku, ne bi li je slikao, a sada ih već ima...



 






I tako, eto, ništa posebno, a opet svaki dan ima neke svoje zanimljivosti.

Nadam se da će za jedno desetak dana, možda dve nedelje stići i prva tura pilića...


Pozdrav

Pisano 13 maja 2014


Pre neki dan sam dobio "kritiku" da bih mogao češće da pišem. Kažu mi, pogledamo sajt, kad ono ništa novo nema. Jedan veli, "kači" se dva puta dnevno i ujutro i uveče...

Šta da vam kažem, nema sad toliko "matrijala" da "editujem" svaki dan, a ne bih da smaram...
Sve što se trenutno radi, recimo Djurikino malterisanje, traži vremena i ne ide baš brzo, iz razloga što je to takav posao.
Sad da pišem: "Djura je omalterisao zid...", pa sutra "Djura omalterisao i drugi zid...", onda treći dan "Djura odradio coklu i treći zid...", mislim stvarno, posle par dana bi rekli, jbte i Djura i zidovi...
Ovako na svakih par dana skupim po malo "noviteta", pa sad i tu se već dovijam da smislim kako da vas animiram...

No, u predhodnih par dana je bilo interesanthih stvari, tako da evo izveštaja...

Ajde da počnem sa Durikom, kad ga već spomenuh. Kao što sam pisao prošli put, Djurika je pobedio na tenderu za malterisanje, tako da je pre neki dan krenuo sa radovima...
Ko je zaboravio, evo ga Djura, čovek čija se popularnost sad već globalno širi...


Mogu vam reći da za sada sve odradjeno porilično dobro izgleda...

Kaže Djura pre neki dan, kako tako malterisane zidove nema ni u nekim kućama.
Šta reći, kao i uvek, trudimo se koliko god je u našoj moći da sve odradimo najbolje što možemo...




Sem malterisanja ima tu Djurika još posla, a jedan je da napravi i otvore za ventilatore, koji će "pipikama" izbacivati topli vazduh iz kokošinjca.


Pilići moraju da budu sretni i zadovoljni, jer od stresnog pileta neće da bude dobar paprikaš...
Ovako, optimalna temperatura, beli čisti zidovi, lagana muzikica, možda po plazma u svaki kokošinjac, redovna prirodna hrana, veterinarska nega...

Kako čujem, u živinarskoj zadruzi pilići uveliko spremaju svoje CV-e ne bi li se kvalifikovali...














Pre odlaska, majstor Ištvan je izperdašio stazu ispred pomoćnog objekta. Napravili smo je malo širu radi budućeg lakšeg "manevrisanja"...



Ćošak staze na zadnjoj slici vodiće u prostor kokošinjca gde će se držati domaće kokoške.
Pre neki dan smo postavili stubove...


...a juče je stavljena i žica...


Treba li pogadjati bez čije se pomoći opet nije moglo...



Nisu sve kokoške iste, nauka napreduje, prave se hibridi, pa onda imaš one koje su u kavezima i samo nose jaja ili tovne piliće, koji po 20 sati samo jedu...
Po "difoltu" ova vrsta živine služi samo da nosi jaja ili da što brže dostigne optimalnu težinu, pa da se kolje.
Kvalitet proizvoda nije na prvom mestu, što ne znači da je loše, ali postoji i bolje... 

E, to bolje se polako vraća "u modu", a to su domaće kokoške. Ova pomalo zaboravljena vrsta se retko drži zarad "proizvodnje", jer joj treba više vremena da dostigne težinu "tovnih" pilića.
No, sa druge strane, kvalitet mesa i jaja, domaćih i onih novih sorti pilića, ne može se meriti.
Domaća živina izlazi napolje u dvorište i hrani se sa svime onih što jedu ptice, crvima, glistama, travom, detelinom, zelenšima... Sem hrane, a za razliku od tovnih pilića, domaća živina se kreće pa samim tim mnogo bolje izgleda, što doprinosi opštem kvalitetu mesa, ali i jaja...

Ogradjeni prostor je namenjen baš takvoj vrsti proizvodnje. Domaće kokoške se vraćaju na trpezu, a naša šansa je to što imamo dovoljno veliki prostor da ih možemo gajiti. Šta više, ako se pokaže dobro, možda od ona dva manja plastenika ne bude ništa, a prostor namenjen za njih postane prostor za držanje više domaće živine.

Priča sa domaćom živinom može da se širi u još dva smera, prvi su proizvodnja domaćih jaja, a drugi formiranje matičnog jata...
Kuda će sve ovo odvesti videćemo, ono što je za sada sigurno je da pilići ubrzo stižu...


Tokom vikenda posadjeno je i par "kultura" u baštice. OK, nije to bog zna šta, malo za naše potrebe...

Lubenice i dinje...



Za bostan mora da se napravi "gnezdo" u koje se potom posadi biljka...





Polako je počela i da se zeleni trava...










Pre neki dan u poseti Kombinatu je bila modelarska delegacija iz prestonice. Posle skupa u Subotici, modelari su došli u Sentu da "live" provere kako napreduju radovi...


Prvo smo obišli imanje...


...a potom smo Nikola (Saburo) i moja malenkost konstatovali da je modelarske časopise zamenio list "Jutro"...



Ovim putem bih želeo i da čestitam drugarima iz Subotice na lepom skupu i da im se u Tamarino i svoje ime zahvalim na gostoprimstvu.
Uživao sam u društvu modelara, gulaš je bio VRH, jedino šteta što je vetar bio malo jači, pa se možda manje letelo nego što bi se inače "flajalo"...


I na kraju, evo par slika od juče popodne. Dan je bio predivan, nebo kao nacrtano...




Uzdravlje...

Pisano 18 maja 2014

Trudim se da ovim tekstovima unesem malo vedrine i "dobrih vibracija" u naš svakodnevni život, ali današnje pisanje moram započeti sa tragedijom koja je zadesila naš narod u vidu nevidjenih poplava...
Neverovatno je kako priroda može u kratkom vremenskom roku da uništi sve ono što se decenijama gradilo i stvaralo.

Sa nekim drugarima modelarima sam bio u kontaktu i drago mi je da su bar oni uspeli da izbegnu kataklizmu...



Pre par sati sam od mog dragog prijatelja Goluba farbara (svi vi koji ste pratili moje modelarske projekte znate da je on lakirao modele koje sam pravio), saznao da je posle kratke i teške bolesti preminuo moj prijatelj, a Gošin rodjak Mile...


Mile nas je "uveseljavao" svojim kulinarskim sposobnostima...
Joj, kad se setim škembića, paprikaša i ostalih djakonija, a njegovu "magiju" probavali su i modelari koji su imali sreće da se zateknu kod Goše kad je Milence kuvao...

Živeo je za vikend, za kuvanje i samo se smišljalo šta će se  novo "krčkati"...



Pre manje od dva meseca počeo je da se žali da ga nešto boli stomak, posle par dana otišao je kod lekara.
Doktor ga je odmah poslao u Institut u Sremskoj Kamenici, gde su mu otkrili kancer u poodmakloj fazi...

Od prvih simptoma do Gošine tužne vesti danas prošlo je manje od dva meseca!!!
Mile je imao 53 godine...
Neka mu je laka zemlja...

Supruzi, ćerkici od 9 godina i familiji šaljem najiskrenije saučešće...





Prosto ne mogu da pišem danas o bilo kakvim dešavanjima ovde u Senti. Baš sam pod utiskom svega...


Čujemo se mi za koji dan...









Pisano 27 maja 2014

Evo mene ponovo...

Gledam datume od tekstova ovog mog "literarnog dela" i uvidjam da je od zadnjeg pisanja o dešavanjima u Senti prošlo dve nedelje. Ljudi moji, ala vreme leti...

Proteklih 14 - 15 dana, ovde u Zenta varos-u, bilo je ispunjeno planiranjem novih aktivnosti i naravno, radom.
Baš ću morati da "napregnem" svoje sive ćelijice ne bi li se setio svih dešavanja. Ima da se "nakuckam" i naažuriram slika.
Sa druge strane, stvarno nije imalo smisla "sladiti" vam ovaj život u malom mestu, dok su se dešavale sve one strašne stvari...

Pošto se sve polako vraća u normalu, mislim u Srbiji, evo "izveštaja"...
Uf, odakle da počnem?

Ajmo ovako, tekst od pre dve nedelje završen sa slikama lepih oblaka i neba iznad našeg "imanja", tako da nastaviću u sličnom "fazonu". 
Naredna priča dešavala se pre neki dan i mogla bi da ide na kraj teksta, ali ne mari, mogu i početi sa njom...

Prošlog četvrtka, posle ručka, razmišljam šta da radim. Prepodne sam "zujao" po gradu, a popodne sam nameračio da malo lenčarim i da ništa ne radim u Kombinatu.

Spominjao sam vam ranije Nikolu, čoveka od koga sam kupio voćke. E, sa Nikolom se sada svakodnevno družim. Sve ne mogu da dočekam da se vidimo i da pijemo kafu...
Braca, kako ga ovde zovu, je nevidjeno interesantan lik. Posle mnogo godina provedenih u firmama, pre oko dvadesetak leta, počeo se baviti voćem, povrćem, kupljen je salaš, gaje se domaće životinje...
Za mene koji sam u ovu ratarsko - živinarku priču "upao" od skoro, sve što čujem i što mi Nikola priča vredi više od Interneta, stručnih knjiga i literature.
Svi saveti, znanje, cake, stečene su u dugogodinjem radom, kako njega, tako i mnogih drugih koji se bave sličnim poslovima. A caka, ideja, štoseva ima na pretek...

No, nastranu to, Nikola je čovek pun duha, pun fazona, priča onako Bačvanski, uvek raspoložen, nasmejan i jednostavan...
Posle razgovora, kafe, druženja sa njih, meni se osmeh ceo dan ne skida sa lica... Ne može se to prepričati...
Ta, kakve brige, depresije, lekovi za smirenje, Bensedin, psiholozi, trebalo bi ga "prepisati", ono kao na lekovima, "Nikola 1 x na dan"...

Ovaj mali uvod je bio ilustracija gde sam se u četvrtak posle ručka uputio - pravac na Nikolin salaš...
Pošto nikad nisam bio tamo, prvo sam ga zvao sam telefonom.
Rekao mi je: - Kad predješ most preko Tise, odmah skreni levo na dolmu, pa ne prvi, a ne i drugi, nego kad budeš bio na trećem spustu sa desne strane dolme ti me nazovi, da ti sad ne objašnjavam levo desno gde da ideš, "uzjahaću" ja moj bajs i doći ću pred tebe...

Tako i beše...

Ljudi moji kakav je dan bio u četvrtak, nebo plavo bez oblačka, sunčano, jedno 25 - 26 stepeni, vetar pirućka...
Znate, lepe stvari se ne planiraju, jednostavno se dese, tako da neponesoh foto aparat to popodne. A bilo bi slika...

Kad sam prešao most, skretoh levo, preko pruge, pa na dolmu...
A sa dolme, joj meraka, "puca" pogled po ravnom Banatu, po njivama, voćnjacima i vinogradima...
Slika, što bi rekle babe: "Da se bolan lečiš"...

Stigoh do tog trećeg spusta, ima jedno 2,5 kilomtera i evo Nidže, sve po dogovoru...
Prodjosmo pored nekih voćnjaka, vinograda, placeva i stigosmo na njegov salaš. OK, možda i nije salaš u pravom smislu te reči, ali lep veliki prostor, puno voća, tu je i baštica, stara, ali veoma interesantna kućica, a ispred nje, pletena garnitura.
Ne moram vam reći da je sve to ispod velikog oraha...

Iidila, kao da sam umesto biciklom stigao vremeplovom jedno 100 godina unazad...

Pričama nema kraja, proveo me Nikola po imanju, gledao sam sve, vinograd, voćnjak, njivu sa ječmom...

Vratismo se nazad, pa se opet zavalili u one pletene fotelje...
Čoveče, koja uživancija... Mir, tišina, pričice pevaju, vetar pomalo duva kroz krpšnju...

U jednom momentu iz daljine se čuje neki ženski glas: -Nikolaaaaaa, Nikolaaaaa....
Kaže Braca, to nas zove komšinica na mekike. Žena, sad već u "pemziji", radila nekad kao glavna kuvarica u Banji u Kanjiži...
Mekike, boli glava, tri jezika govore i dva zamuckuju, velike k'o slonovo uvo...
Sve u svemu, posedesmo mi malo tamo i ja rekoh idem nazad...

No, ne da i djavo mira, ne ide mi se kući, dan k'o naslikan...
Setih se da je moj stric tog jutra otišao u svoj voćnjak, koji je još jedno 7 - 8 kilometara niz dolmu.
Rekoh sebi, idem da se provozam...

Tako je i bilo, vozim bicoš po nasipu, gledam levo, a tamo šuma, Tisa, na nekim mestima bliža dolmi, pa se onda malo udalji, pa se vrati...
Sa druge strane, do horizonta ravnica, njive, polja, u svim nijansama zelenih boja...

Negde na po puta čovek čuva krave.
Video sam ga ja još iz daljine, a kad sam stigao bliže primetih da je u "poslu" - tabla slanine, lebac...
- Prijatno - rekoh...
On se malo trgnuo, nije me čuo kad sam prilazio biciklom...
Zahvali se...
- Jel slušaju krave - pitam ja onako usput, a on veli: - Slušaju, slušaju...
Četiri pulina leže, dva bela i dva crna...

Stigao sam do strica, a i tamo voćke, cveće, sveže podšišana trava...
Na stolu škembići, rakijca...
Posedeo sam malo, te naskočih na svoj bicoš, treba se i vratiti, ima jedno 10 - 12 kilometara do Sente...

Prošlo je šest popodne, sunce polako zalazi za šumu pored Tise...
Okrećem one pedale, gledam slike predela pored dolme i upijam ih k'o sundjer...ž

Ljudi moji, kako mi je bilo lepo, ne mogu vam opisati...

Malo po malo i eto mene opet stigoh do onih krava i njihovog čuvara.
Pošto nigde nisam žurio stadoh da prozborim koju sa čovekom. Pitam ga koliko ima krava, šta se radi, odakle je...
Kaže da je od proleća do jeseni u Sanadu. Inače, Sanad je selo izmedju Kneževca i Čoke, koja je takodje selo, a Sanad je, ta šta da vam kažem, tamo je Bog rekao "Laku noć"...

Rekoh kako sam se pre dva meseca iz Novog Sad preselio u Sentu i kako uživam u miru i opuštenom životu malog mesta.
Kaže deda: - E moj sinko, meni je  i u Kneževcu ludnica...
Ja ujutro izadjem na dolmu, šetam, krave pasu, mir, tišina... Pa malko sednem, pa gledim, tu i tamo neko naidje, ondak divanimo...
Uveče se krave i ja vratimo u Sanad, pa ujutro ispočetka...

Smejao sam se do Sente, kako je dedi u Kneževcu ludnica od frke...

Kad sam oko pola osam konačno dojezdio do kuće, onako pun utisaka, osećao sam se k'o da sam bio na godišnjem odmoru.
 
Kao što rekoh, šteta što ovu priču ne mogu "ukrasiti" slikama... No ima dana...


Sutra nastavak priče iz Sente. Mnogo toga ima novog i interesantnog...

Čujemo se ubrzo...



P.S. Šta kažete na sliku na index strani?  He, he...
      Ima i "bolja" ali ta mi je bila malo "radikalna" za prvu stranu... No, ovde, može da prodje...



Šešir, kombi, slama, ne treba mu "šulja"
u zubima travka suva, a čizma ga ne žulja.
Novi list okren'o, zaboravio grad,
individualni proizvodjač, postao je sad...

Nema više Futabe, Jet Cat ili druge marke,
IMT katalog gleda, dok tamani čvarke...
I dok paprike rastu, a pilići se tove,
pun je radosti, veselja, a biće tu i love...

Vazduh pored Tise tu uticaja ima,
dodjite na selo, poručuje svima...
Da vam bude lepo, da nemate stresa,
spram ovog, život u gradu obična je "kesa"...




Uzdravlje...



Pisano 28 maja 2014

Juče sam imao insiraciju za prozu i poeziju, a danas se vraćam našem Kombinatu. Sad već preko dve nedelje nije bilo "izveštaja" sa poljoprivrednog dobra "Svašta Bašta".

Mogu vam reći da smo baš svi bili vredni i da se "šljakalo" od ujutro do uveče, ali doslovno...

Ima par interesantnih stvari, a počeću sa vešću, da su pre desetak dana ubrane prve paprike...




 Prošlog ponedeljka pala je i prva lova - 10 paprika sam prodao u obližnjem marketu. OK, nije sad to bog zna šta, ali polako se zaukava. Sutradan, u utorak, već je otišlo dvadeset komada, a juče preko 60...
Plako širim i "dilersku" mrežu, za sada imam dva marketa i jednog prodavca na pijaci. Trenutno ne mogu da "zadovoljim" potražnju, jer paprika ipak nema baš toliko, ali gledajući biljke u plastenicima ubrzo će ih baš biti.


Druga interesantna vest za nas, a i za vas, je da sutra idem po 425 pilića. Da, da, počinje i deo priče sa živinom...
Ovde u Senti sam mnogo toga korisno čuo i naučio oko uzgoja živine. Piliće nema ko nije držao, neki ih imaju i sada, ali to su uglavnom oni "brzopotezni" tovni pilići.

Ajde da vam malo razjasnim. Znači, postoje tri osnovne grupe pilića ili živine.

Prvu čune tovni pilići, koji ili sede u kavezima ili su na zemlji, ne pomeraju se i jedu 22 sata na dan. Genetski su napravljeni da se hrane isključivo koncentratom i prodaju se u 95% slučajeva po radnjama i pijacama.

Druga grupa su koke nosilje i kao što samo ime kaže služe za nošenje jaja. Pošto ciklus traje preko godinu dana, kad iznose jaja, obično se prodaju, pa na klanje, ali pošto ni genetski, a ni vremenski (matore su) nisu prdvidjene za "klopu" uglavnom se ne koriste za jelo ili eventualno završe u supi...

E sad, treća "kategorija" je domaća živina ili ti domaće kokoške i petlovi.
Ovde ima više rasa, a mi smo za našu "proizvodnju" izabrali New Hampshie, staru proverenu autohtonu rasu...
Uostalom: https://www.omlet.co.uk/breeds/chickens/new+hampshire+red/www.newhampshireredpoultryclub.co.uk/

Domaća živina ima mnogo prednosti u odnosu na prve dve kategorije. Prvo, to je praktično 3 u 1 jer se može jesti, nosi jaja, a od jaja + petlići se može razvijati i sopstveno jato.
O kvalitetu mesa i jaja neću uopšte da trošim reči. Ko jednom proba meso ove živine, tovni pilići više "ne prolaze" na meniju...

Jedina mana, ali to je mana za nas uzgajivače, je što se za razliku od tovnih pilića koji se "naduvaju" i kolju posle 6 -7 nedelja, New Hampshire počinje klati tek posle 4,5 - 5 meseci.
Ako se ostavi duže, posle 6 meseci počinje sa nošenjem jaja...
Ljudi obično hoće "brzu lovu", pa im je ovaj vremenski period dug za ulaganje.
Sem toga, za držanje ovakve živine treba mnogo više prostora, što unutra, a pogotovo napolju...

Posle 6 nedelja, ovakva živina kreće sa totalno drugačijom ishranim od tovnih pilića, obično pase na ispustima i hrani se sa zelenišem, kukuruzom, ječmom, sojom, žitom, ali i čeprka u dvorištu i na pašnjaku, kao i sve ptice.
E vidite, takva ishrana doprinosi kvalitetu mesa koje je 100 puta zdravije i bolje od mesa tovnih pilića.
Ista priča je i sa jajima...

Pošto u dvorištu imamo baš veliki prostor za ispust (mesto gde živina izlazi preko dana) i pošto je koncepcija kokošinjaca bazirana na ovakvom uzgoju živine, tu se krije naša šansa da ponudimo nešto što se na tržištu baš ne može kupiti svaki dan.
Naravno, cena ovakvog uzgoja diktira nešto malo skuplje meso, ali razlika u ceni je mala u odnosu na kvalitet...

Vrlo brzo, za nekih dva meseca, u planu je nova tura od 400 - 450 komada, a potom za dva meseca još jedna... Time bi u kontinuitetu imali uvek "friške" proizvode.
Ova količina živine, koliko god izgledala velika, ustvari i nije nešto, a naša ideja i nije da idemo u neku megalomansku proizvodnju.
Želimo da naši kupci uvek imaju dobar kvalitet i da ne moraju da "štekaju" pilće u zamrzivače, jer mogu stalno računati na sveže meso i jaja...

Toliko za danas, sutra slike...

Laku noć, duša mi spava...


Pisano 29. maja 2014


Kao što sam obećao, evo konačno malo i slika...

Ajd' da počnem sa gradjevinarstvom.
Pomoćna zgrada svakim danom izgleda sve bolje i bolje. Sećate se da je Djurika pobedio na "tederu" i da budem iskren, opravdao je očekivanja. Baš se naradio u proteklim danima. Dolazio je i nedeljom...

Ovo su bile zadnje slike:



A onda "transformation by Djura"... Unutra je sve izmalterisano...
























Nekad...


...i sad...


Postavljena su prva vrata...



...potom i prozori...


...da bi na kraju sve stolarija bila na svom mestu...


...paz' lepote...


Danas smo počeli postavljanje demit fasade. Ne morate pogadjati ko je izvodjač radova...



Onako, "by the way", naš neimar je izbetonirao i dve staze...

Prva povezuje terasu ispred kuće sa pomoćnim objektom.
Da bih imao bolju "sliku" postavio sam kanape kojima sam odredio pravac i širinu...


Onda je nastupio Djurika i dok si kazao "keks" odradio gradjevinske radove...

 



Druga staza deliće dvorište na dva dela, prednji deo - dvorište i zadnji ekonomski prostor.
Princip gradnje je bio isti kao i kod prve stazice, prvo kamap, posle Djura...




Djurika u "akciji"...


...i posle par dana...



 
O pilićima sam vam pisao juče, a da smo imali ozbiljan pristup živinarskoj priči, govore sledeće slike...

Kokošinjci su prvo bili izmalterisani, OK to ste već videli...


...potom je palo krečenje, em zbog estetike, em zbog dezinfekcije.
Ovo je slikano posle "dve ruke" krečenja, a Nikola mi je posle 4-tog sloja rekao da ne preterijem jer ću pipikama morati nabaviti male Ray Ban-ke, pošto će kokošinjac toliko "šljašti", da mogu dobiti kataraktu...


Komšija limar je napravio "štucnu" za ventilator...
Znate kako je, ne bih da mi pilići imaju neke primedbe na klimu...




E, onda je kupljen "hardwer" - male pojilice, hranilice, lesonit za ogradu, slama, piljevina, prva tura hrane...



Juče su odradjeni i zadnji detalji...
Lesonit je ukrojen i smotan u krug, na zemlju je postavljena piljevina, a na nju usitnjena slama. Ovo je bitno, pod jedan, da pipike budu na suvom, a pod dva, da im pod bude mekan kako ne bi imale ravne tabane...



Uveče je pala generalna proba ambijenta...
One tri lampe nisu tu za light show, nego služe da greju piliće u prvim danima života...



Pošto je sada upravo ponoć, a ja ujutro idem po piliće i ustajem u pola šest, ovde sad pravimo pauzu...
Nastavak sutra...

Pisano 30 maja 2014


Danas smo Nikola i ja išli u Novi Sad, u živinarsku zadrugu po piliće. Polazak u šest, oko sedam i petnaest smo pili sa Majom kafu u našoj ex kući, potom par "sitnih" obaveza i konačno oko pola deset obreli smo se u Živinarskoj zadruzi u Futoškoj ulici. Tamo su nas čekali pilići - 520 komada. Rasa, kao što sam već pisao, New Hampshire...
OK, isu svi pilići bili moji, Nikola je kupio 95, a u Kombinat je stigao ostatak - 425 malih žućkastih pipika...

Pošto brinemo o svemu, prevoz je bio kombijem. Svaka kutija po 100 "duša" + peta kutija sa 20 pilićova...


Djura je, dok smo mi putovali, odradio prednju stranu zgrade gde će živina biti smeštena. Postavlja se 5 cm debela demit fasada, koja će biti dobra termička zaštita kako zimi, tako i leti od vrućina...


Već i sa stiroporom zgrada mnogo bolje izgleda...



Pilići su malecki, jednodnevni.




U Živinaeskoj zadruzi se dobije sertifikat o poreklu, tako da posle nema "majke mi" domaći su...

Lepo papir od uzgajivača, potom sveska gde se svakodnevno vode beleške o svemu, hrani, lekovima, vakcinama...
Tu se prilaže i sva ostala dokumentacija, računi, papiri od veterinara i sve drugo što je bitno za uzgoj jednog jata pilića.

Moj stric, od pre godinu dana penzioner, zadnjih 12 godina je radio kao glavni inžinjer tehnolog
na uvodjenju HACCP sistema kvaliteta u Alltech-u u Senti, .
Ko ne zna, Alltech je sedma fabrika po veličini u svetu i u svim fabrikama se koristi HACCP sertifikat.
Deo bogatog znanja prenećemo i na naš mali Kombinat, a početak je eto sa vodjenjem dokumentacije, tako kako treba da se vode knjige...

No, vratimo se malim žutaćima, po dolasku su svi smašteni u "kolektivni boravak"...





Pošto su mali, od lesonita sam im napravio "jaslice", dole piljevina da upija vlagu, a na nju slama.
Hrana je u prve tri nedelje koncentrat Ž-1, koi sadrži sve neophodne sastojke + preventivne lekove. Za prve tri nedeljesvako pile bi trebalo da pojede oko 2 kg ove hrane...
U vodu je odmah dodat i Živocin, vitamin za živinu sa probiotikom. Vakcina se daje izmedju sedmog i desetog dana.
Naravno, sve to de dodaje u vodu...

Piliće greju dve - tri specijalne lampe od 250W, jer temperatura dok ne dobiju paperje, pa potom i perje, mora u stalno biti oko 32 stepena...

Sad nam ostaje da ih svaki dan hranimo, dajemo frišku vodu, menjamo slamu kad se mnogo pokvasi i uprlja...


Što se tiče drugog dela Kombinata, onog sa paprikama i tu je sve savršeno.
Juče ujutro uz kaficu sa Stevom, mojim braletom od strica (na slici to je onaj sa paprikom) i Nidžom, merili smo ubrane paprike.
Pobednik je bila jedna od 225 grama!!!


Ko ne veruje...








Inače, paprike rastu li rastu, morao sam da ih poduprem sa kočevima, jer su od težine tereta ploda počele da padaju levo - desno...













Za tonight tol'ko...

Uzdravlje...