Pisano 30. avgusta 2014


Ne znam ni šta da vam kažem, ali do pre neki dan nisam uopšte mislio da ću ikada više modelariti.

Onda dva mail-a u par dana...
Prvi od Andreasa, šalje video snimak prvog leta Panther-a, mog bivšeg jeta.
Potom Emmanuel iz Belgije, u attachment-u, Vimeo od Zero-a. Stavio na model Moki 180...

Gledam te snimke, pa me obuzeo ponos, ali pomalo i tuga...
To smo mi pravili u Modelarskom Kombinatu. Ozbiljan rad, ozbiljni modeli...
Šteta da se znanje i iskustvo stečeno u projektima na kojima smo radili ne koristi i dalje...

I tako, počeše mi na pamet padati "grešne misli", vredi li se upustiti ponovo u modelarske vode.
Srce kaže jedno, razum se do negde slaže, ali..
.


Ne tako davno, kad sam sredjivao garažu u Senti, došavši do modelarskih stvari, otvorio sam širom vrata i od garaže i od kombija. Mnogo toga je završilo u Vivaru, a potom na senćanskoj deponiji.
Pre toga, početkom godine, prodati su svi modeli, Gaboru sva oprema i delovi...

Mislio sam, ali iskreno, to je bilo to...
Nema više...
Kraj...
The end...


No, gledam one snimke, au brate, koji modeli...
Bruka...

I ne samo modeli, napravili smo ipak jedan renome, modelari širom sveta nestrpljivo su čekali "nastavke" priča o izradi Thunderbolt-a, Hellcat-a, Panther-a...
Kao što rekoh, šteta je da se sve to "ugasi"...



Opet sa druge strane, modelarstvo je modelarstvo, život nosi neke svoje "priče".

Mnogo toga se nakupilo u predhodnim godinama i došli smo u fazu da nešto ozbiljno moramo da menjamo. Okrenut je novi životni list, preselili smo se u Sentu, počeli potpuno za nas novi posao.
Energija iz modelarstva preneta je u ove nove projekte.
Moram vam reći, da sam mnoga modelarska iskustva primenio u senćanskoj priči. Koliko god izgledalo čudno, modelrstvo i te kako ima veze sa zidanjem, ratarstvom, živinarstvom...
Planiranja, izrada, zadovoljstvo kad vidiš da se nešto "radja", napreduje, samo su neke od "dodirnih tačaka"...

Senta se pokazala kao pun pogodak.

Nova sredina, novi posao, opuštena svakodnevna atmosfera, nove vizije, nova perspektiva, doprinele su da počnemo na život da gledamo nekadašnjim očima.
Opet smo puni energije, volje, želje i entuzijazma...

Shodno tome, priča se polako vraća i na modelarstvo.

Pitanje koje se nameće je šta raditi? Šta praviti?
Ima li smisla upuštati se u toliki posao, ima li smisla u ovim kriznim vremenima, trošiti tolike sume na modele?


Razmišljajući o modelima koje sam pravio i leteo, jedan se svakako izdvaja - Thunderbolt od firme Meister Scale.

Model fantastično izgleda, velik je, moćan, strava dobro leti...
Naravno, nije idealan, a najveća mana mu je baš veličina.
No, uz neke izmene, manipulacija na terenu i van njega bi se mogla donekle olakšati...

Iskustvo stečeno u izradi prvog ovakvog P 47, omogućava mi da u novom projektu neke stvari odradim drugačije, jednostavnije, a nešto da uopšte ni ne radim.

Mnogo toga, koliko god se čovek trudio da napravi da bude "scale", vremenom se pokaže da je samo "smaranje" u svakodnevnom rukovanju.
Zato planiranje radova na novom modelu ide u pravcu pojednostavljivanja nekih sistema, izrade i finiširanja...

Dalje, novi model mora imati jači motor.
MVVS od 80 ccm bio je donja granica. Razmišljanja idu da se novi Thunderbolt pokreće sa bokserom DLE 111.

Možda će najveća promena u izradi biti koncepcija samog rada.
Radi racionalizacije i smanjenja troškova, mnogo toga će se odraditi u saradnji sa kooperantima Modelarskog Kombinata.

Naravno, mnogo toga se neće menjati...


Kako god, u "sledećem broju", nastavak priče...

Pozdrav iz Sente