Pisano 12. septembra 2008


Juče, 11 septembra, konačno se sve "namestilo" da idemo da probamo Thunderbolta.
Dan je bio fenomenalan, sunčan, bez vetra, trava na Čenejskom aerodromu kao tepih, i cela ekipa u dobrom raspoloženju...

Probnog pilota nismo menjali i opet je ta čast pripala Coki. Malo se nećkao jer je i njemu ovo bio najveći a, pogotovo najteži model koji je ikada leteo. Ipak svi smo bili svesni da boljeg za ovaj "posao" nema.
Na aerodrom su jos išli Sale, Bata, čika Dule Papić i naravno moja malenkost... Kasnije su nam se pridruzili Joja i Radovan iz Palanke...



















Da ne dužim u "sitna creva", sastavio sam avion, naduvao vazduh u pneumatsku bocu, sipao pun rezervoar "čorbe".
Pre paljenja motora proverili smo da li trapovi rade i pošto smo ustanovili da je sve OK, kresnuo sam motor. Motor je je već "sto puta" paljen kod kuće u dvorištu, i bez problema je proradio.

Pre desetak dana sam nosio Thunderbolta u Zemun na aerodrom i tada smo takodje probali neke stvari ali, nismo leteli. Pokazalo se da repni točak nije bio najbolje stegnut i model je prilikom taksiranja skretao levo desno. Ovaj problemčić sam u medjuvremenu ispravio i sad je sve bilo spremno za prvi let.


Čenejski aerodrom je u potpunosti  "bio naš" pošto nije bilo nikakvih aktivnosti velike avijacije. Otišli smo na sred piste i pre samog leta pao je dogovor šta ćemo i kako probati u vazduhu.


















I konačno, motor zagrejan, flapsovi malo spušteni, pampersi na mestu, apaurini i bensedini popijeni, uzbudjenje na vrhuncu...











Coka daje gas Thunderbolt se zaleće i posle tridesetak metara poleće u blagom desnom zaokretu. Tokom prvi faze leta bila su potrebna, kako test pilot kaže, sitna trimovanja jer je model vukao malo desno i malo prema gore. No, pošto je to doterano počela je uživancija...

















Moja najveća briga je bila da li će motor, Zenoah 45, biti dovoljno snažan za model od 12 kila i prilično velikog otpora. Pokazalo se da nisam imao zasto da strepim. Coka je skoro sve vreme leteo sa pola gasa. Naravno, za petlju ili valjak mora se dati pun gas ali, u normalnom režimu leta po' gasa mu je sasvim dovoljno.

Petlja koju je Coka izveo bila je velikog prečnika i čak ni u najvišljoj tacci brzina nije opala, tako da je figura bila lep, pravilan krug.
Valjak me je, možda od celog leta, najvise impresionirao pošto je napravljen sporo kao da gledate pravi avion... Fenomenalno...

Zbog inercije i mase ovakvi veliki i teški modeli sve što rade, rade sporo a, to čini realnost pravog leta.

Druga impresija je brzina kojom model leti. Thunderbolt leti sporije od, recimo, Zeroa kojeg trenutno "teram".
Ni Zero nije mali ni lak (10 kila) ali, izgleda da zbog manjeg otpora, tanjeg profila "ide" brže. Možda utisaku male brzine Thunderboltovog leta doprinosi veličina modela...
Ipak da se razumemo, brzina uopste nije mala i što je najvažnije, pri toj brzini leti, kako test pilot opet kaže, vrlo stabilno i neutralno.

















Posle pet - šest minuta leta probali smo kako rade flapsovi, koji, kad ih spustiš, u priličnoj meri uspore model. Čini mi se da ce brzina sletanje biti samo malčicko veća nego kod Zeroa. Zero sleće vrlo sporo za toliki model (2,1 m raspon, 10 kg)...

Sledeća stvar je bila da probamo prilaze za sletanje.
Coka je "izbacio" točkove, napravio jedan prelet i kad je krenuo u levi zaokret nešto je otpalo sa aviona...
Blagi šok... Znoj je počeo da se sliva niz kičmu... U prvi mah nismo bili sigurni šta nedostaje. Napravivši ceo krug videli smo da nema levog tocka.


E sad,treba sleteti a, točka nema...

Brzo je pao dogovor da slecemo na "trbuh" sa uvučenim stajnim trapom, jer bi u protivnom izlomio sve poklopce trapova i verovatno isčupao onaj trap bez točka iz krila. Još smo "smisli" da kad model bude na, recimo, metar iznad zemlje ja ugasim motor a, Coka da čim dotakne pistu podigne flapsove, kako ne bi slomili elisu i ostetili flapsove...

Tako je i bilo, posle par probnih prlaza Coka kreće na sletanje, flapsovi spušteni, model maximalo usporen, kad je dosao blizu zemlje ja prebacio kill swich, motor se ugasio i dve sekunde potom Coka ga je prizemljio da ne moze biti mekše. Model je klizio jedno 3 - 4 metra i stao...















Olakšanje zbog ovako dobog prizemljenja se videlo kog svih... Skoro da nam je pampers stvarno trebao...

Najinteresantnije je da apsolutno nikakve štete nema, ako se izuzme par sitnih ogrebotina sa donje strane trupa.
Njih neću ni da repariram, čisto zbog uroka...

Pošto je sve dobro prošlo posli smo da nadjemo točak. Tu bar nije bilo problema, jer je skoro 13 cm u prečniku i vidi se "iz aviona"...
Ustanovili smo i zašto je otpao, nisam zarezao osovinu i nisam na mali "crv imbus", koji steže osovinu, stavio "plavi Loctit", hemiju koja ne dozvoljava odvrtanje šrafova...  Zbog toga je imbus popustio i osovina se izvukla iz noge trapa.


Skoro sam "dobio batina" od Coke i Saleta zbog ovog propusta, ali izvukao sam se nekako... Odvrnula su se i dva šrafa koja drze kapotaž i sad su svi zamenjeni sa šrafovima malo većeg preseka navoja...

Jos jednom se pokazalo da sve mora da se radi do najsitnijih detalja.

Sve u svemu, veoma sam zadovoljan kako je sve prošlo.
Generalno, model je za letenje ozbiljniji od Zeroa.
Žao mi je samo što nisam stigao i ja da malo letim i da ga "osetim".  Ima dana...


Posle ovako "uspešnog rada" otišli smo do restorana "Miša" i uz pivce, škembice i gulaš,  ponovo "sagledali situaciju"...
Punih stomaka činila nam se jos boljom...