- pisano avgust 2008

Zero, jedan je od najpoznatijih aviona Drugog Svetskog rata. Sigurno nema ko nije čuo za njega. Avion je, dok se nisu pojavili američki Hellcat-i, bio strah i trepet na nebu Azije i Pacifika...

Zahvaljujući svojoj ogromnoj popularnosti skoro svi proizvodjači RC modela imaju Zero-a u svojoj ponudi. Neki ga čak nude i u više razmera, kao na primer kineska firma CMP (China Model Production).

Tokom mnogobrojnih odlazaka u Madjarske hobi šopove, imao sam priliku da vidim skoro sve CMP modele i mogu reći da su veoma kvalitetno napravljeni...

Na tim mojim "putešestvijama" često mi je saputnik bio Bata, koji je jednom prilikom iz Budimpeste doneo CMP Zeroa raspona oko 1,4 metra. Model je vrlo lepo napravljen iako je za moj ukus malo mali...

Posle Bate i Coka je kupio CMP Zero-a ali, većeg od 1,8 metara, koji je, takodje, bio veoma dobro odradjen.

Ja sam uveliko bio u projektu izrade Top Flite Thunderbolta od 2,2 metra i kako se primicao kraj "projekta", postajao sam sve svesniji činjenice da moram nabaviti neki model na kojem ću vežbati da letim ove velike warbird-e.

Takodje, ne bi bilo loše da i motor koji sam namenio za Thunderbolta, prvo probam na nekom drugom avionu i da vidim da li su tačne sve moje "teorije" o kineskim SPE motorima i ono što sam čuo i pročitao o njima...

Tokom jednog razgovora sa gosn. Radovanom iz Pančeva pričajući mu kako hoću da nabavim nekog velikog warbirda, Rade mi reče kako je čitao da je CMP Zero od 2,1 metra vrlo hvaljen i da bi to bilo, možda, pravo rešenje za mene.

Tako je i bilo, u sledećoj turi za Peštu Zero je bio naručen i sve u svemu ubrzo je stigao u radionicu...

Prvi utisak je bio da je Zero sličan svojoj "manjoj braći" iz CMP firme.

Na RC Universu sam našao par diskusija o ovom modelu i opšti zaključak je da težina od oko 7 kg nema šanse da se postigne. Kad se model završi, Zero-i su bili osetno teži... Meni je to u neku ruku išlo u prilog jer sam računao da će Thunderbolt biti oko 10 - 11 kilograma...

Čitajuci, dalje na forumima, video sam da su se modelari već pri samoj izradi modela, trudili da sve što mora da se ugradi u trup, postavi što više napred.

Tako da su u startu, servoi iz repa, dva za horizontalce i jedan za vertikalac, odmah postavljeni oko težišta. Zadržao sam sistem da svaki horizontalac pokreće po jedan servo, ali sad je to bilo preko dugačkih čeličnih žica od 2mm... Sve viljuškice su bile od 3 mm.... Servoi horizontalnog stabilizatora su bili povezani medjusobno, Y kabelom i potom uključeni u odgovarajući kanal na prijemniku.

Jedan servo je pokretetao vertikalni stabilizator preko pull-pull sistema. Za ovaj sistem koristim najlon za pecanje od 1,4 mm. Ovim najlonom smo nekada "šlepali" jedrilice i mogu vam reći da ovo savršeno funkcionise. Preko Y kabela na servo za vertikalac povezan je i servo koji pokreće repni točak. Ovaj servo je standardni Graupner 577.

Inače ostali servoi su Graupner 5077, koji na 6V vuku silom od 5,5 kg. Servo za gas je standerdni 577 (kao i za repni točak) a, za kill swich (gašenje motora) micro SG 90.

Baterija u modelu je sa pet celija (6V) Duracell od 2650 mAh. Duracell-ove baterije ovog kapaciteta koristim godinama i nikada sa njima nisam imao problema. Posle tri starta od deset - dvanaest minuta kapacitet padne za oko 450 mAh... A, kao sto znate, na 6V i servoi su snažniji i brže rade...

Zero je "problematičan" model pošto je napred kratak pa, zahteva dosta "tereta" da bi mu se doteralo težište. Imajuci to u vidu, kao što sam na početki teksta već napisao, sve delove sam stavljao i ugradjivao maximalno u prednji deo trupa...

 

Motor koji sam namenio za Top Flite Thunderbolt, bio je benzinac SPE 40. SPE je jedan od retkih kineskih motora koji se reklamiraju u RC časopisima a, u FLY RC Magazinu su ga testirali i prilično nahvalili.

Vlasnik peštanskog hobi šopa "RC Panda", gde je moj motor kupljen, rekao mi je da SPE 40 koriste u Madjarskoj i da su se dobro pokazali. Doduše, neki modelari su imali problema sa elektronikom paljenja, jer se jedan element na elektronskoj pločici od vibracija, znao odlemiti. Stoga su mi savetovali da otvorim paljenje (stoji u limenij kutiji, nije zaliveno kao na "normalnim" motorima) i da ga napunim nečim što bi sprečilo da se elementi "tresu"...

 Rezervoar za gorivo koji je prvo bio ugradjen imao je kapacitet od 0,5 litara. Pokazalo se da posle 12 minuta letenja goriva skoro više da nema. Ako se ne pazi na dužinu trajanja leta lako se može desiti da motor stane a, to za ovalo težak model može biti veoma problematično...

Zato sam kupio veći rezervoar. U Pešti je bio samo od 1 litre zapremine a, taj je opet bio prevelik. Ipak sam ga ugradio a, kad ga punim znam otprilike koliko puta treba da okrenem ručicu na pumpi da bi natankovao oko 7 dl benzina, što je najoptimalmije za letove od 10 - 12 minuta...

Izrada Zeroa išla je sasvim dobro i relativno brzo je bio gotov. Pošto je to meni trebao da bude model za svaki dan nisam hteo da ugradjujem trapove na uvlačenje. Stoga sam postojeće žice, koje su prečnika 6 mm, mnogo solidnije, nego što je po planu predvidjeno, ulepio u krilo povezujući ih sa bočnim rebrima, napadnom ivicom i naravno ramenjačama. Iz Amerike sam doneo Robartove "Robo struits-e", koje sam ugradio umesto trapova. To su noge sa amortizerom koje se postavljaju na postojece žice.

Žice od stajnih trapova se skrate i ostave da izlaze iz krila oko 3-4 cm. Na te skraćene žice se navuku ove Robart-ove noge. Pre kupovine se odredi dužina trapova, da bi na kraju sve bilo originalne dužine.

Takodje sam i dobijene tockove od 7,5 cm zamenio Dubro-vim od 10 cm. Sve ovo je doprinelo malo ozbiljnijem izgledu celog modela a, trebalo bi i da ublaži grublja sletanja...

Motor je u medjuvremenu bio postavljen, sve je bilo povezano i došao sam do doterivanja težišta a, onda šok... Da bih namestio težište morao sam napred, pod kapotaž, dodati 1,2 kg olova!!!

Mal' me šlog nije udario... No sad, šta je tu je...

Pošto sam namestio težište model je bio spreman da se pali motor. Zaboravih reci,  9,5 kila "žive vage" konačna težina... bez goriva...

 

Pre paljenja motora, poslušao sam savet koji sam dobio u Madjarskoj, otišao u farbaru, kupio jedan silikon i dobro napunio kutijicu u kojoj je pločica paljenja. Računao sam, silikon uvek ostane, onako, gumast i baš će lepo ublažiti vibracije...

Za paljenje motora skupila se cela ekipa, Jole, Bata, Coka i naravno ja. Motor je reletivno lako upalio ali, nikako nismo mogli da ga lepo naštelujemo, posle desetak minuta je tako počeo da "brlja" pa, smo shvatili da nešto sa paljenjem nije u redu... Pitam vas sada, da li znate šta?

Odgovor će te saznati na kraju teksta a, verujem da trenutno samo retki znaju odgovor...

 

Sve u svemu pošto čika Dule Papić ima isti takav motor, pozajmili smo paljenje, ali "zdrav" rad motora ni dalje, nismo mogli dobiti. Ako ima ler - nema pun gas, ako ima pun gas - nema srednje obrtaje, tj, brlja na njima i sve tako. Da skratim priču, mučio sam se sa ovim motorom tri meseca pokušavajući sve, menjao sam baterije (probao i NmCd i na kraju Li-Po), menjao sam karburator, predihtovan je ceo motor i sve u svemu nikad nije radio kako treba.

Naravno da smo u medju vremenu leteli Zeroa. Prvi let napravio je Coka i tog dana je doneo na Čenej i svog Zeroa od 1,8 metara raspona, sa 20 ccm četvorotaktnim motorom.

Pa, mogu reći da je razlika poprilična. Manji Zero leti vrlo lepo ali, više kao model, više kao onaj moj Thunderbolt Hangara 9, dok je veliki Zero bliži pravom avionu. Cokin Zero je 5 kila i 1,8 m raspona, spram 2,1 m i 10 kila (sa gorivom) i ta razlika u težini i te kako utice na način i stil letenja. Naravno, motor SPE nikad nije radio najbolje pa, samim tim i letenje je moralo biti sa najmanje pola gasa. Sve ispod toga bilo je baš sporo i vrlo blizu stolinga. U početku sam koristio elisu Pelikan 20x8, potom 19x8 i imao sam utisak da je Zero, sa manjom elisom malo bolje leteo.

Za mene koji nikad nisam do tada leteo takve modele,a pogotovo toliko teške, najstrašnije je bilo sletanje...

Leteći "Čenej Stara", F3A model koji sleće kao jedrilica, iskustvo sa Zero-om je bilo nešto sasvim suprotno. Zero moraš leteti sa gasom skoro do same zemlje i onda ga ispraviti, "izduvati" brzinu (a, poprilična je) i vrlo nežno sleteti. Teoretski je sve to mnogo lako, ali moje prvo sletanje se završilo na kapotažu, polomljene elise i točkova poprilično savijenih unazad...

Sjajan deo priče o ovom modelu je njegova izdržljivost. Ovaj Zero je "jak kao konj", ne, ne... kao konjina... Znači, par puta sam prilično grubo sleteo, rano navukao model pa, je u pravom smisli te reči pao, sa recimo metar visine, dva puta sam uspeo i da ga prevrnem na ledja, posle "uspešnih" sletanja... Sve u svemu sem krivih žica stajnog trapa, malčicko nagnječenog vertikalca i napuklog kapotaža nema nikakvih oštecenja. Sve navedeno, se dalo vrlo lako reparirati.

Posle prvog prevrtanja pukao mi je pleksiglas kabine, sanirao sam to, malo zafarbao ali, nijansa kojom sam zafarbao kabinu nije bila ista kao nijansa modela...

Šta da radim?

Uzeo sam malo šmirgl papira da probam da malo doteram "krpež" i kako sam šmirglao dobio sam onaj "ofucani" izgled borbenog aviona, koji se meni lično veoma svidja.

Sa kabine sam "prešao" na trup, pa na krila i skoro dva dana sam se zezao sa šmirglanjem i dofarbavanjem aviona...

Zero sad izgleda "kao sa fronta" ali, sem estetske strane to ima i praktičnih momenata jer sad svako oštećenje izgleda da baš tako treba...

Čak ga i ne brišem nesto posebno posle letenja... Sve mu to daje "warbird šarm"...

Motor je i dalje loše radio, da bi vrhunac bio kad mi je u jednom letu otpao šraf koji drzi leptir od gasa!!!  Naravno da je šraf upao pravo u cilindar. Motor je momentalno stao a, ja sam imao prinudno sletanje sa jedno 40-tak metara visine. Ne moram reći da sa te visine nema zaokreta, tako da sam Zero-a izravnao a, ovaj je onako težak, odleteo jedno trista metara od mene. Na tolikom rastojanju nema nežnog sletanja, pokušao sam da smanjim brzinu ali, džabe, model je sleteo veoma brzo i na kraju se opet prevrnuo...

Tako je lupilo da se čulo sve do mene... Mislio sam, gotovo je, ali za divno čudo, sem iskrivljenih trapova (čelicne žice) i malo sabijenog vertikalca nije bilo druge štete... Prosto neverovatno...

 

To je bila kap koja je prelila čašu... SPE je skinut i mesto njega je stavljen nov Zenoah G 45. Sa ovim motorom Zero kao da je drugi model. Odem na aerodrom, sastavim model, sipam gorivo, upalim motor, odtaksiram ga, spustim flapsove 10-tak stepeni, postepeno dodajem gas, blago desno vertikalac, brzina se povećava, blago horizontalac i evo nas u vazduhu...

Model leti neverovatno, ipak i dalje nema letenja ispod 40% gasa sem kad hoćeš da sletis, a za sve figure pun gas.

Sletanje sam u medju vremenu navežbao i postalo je "maciji kasalj"... U finalnom prilazu malo veća visina, flapsovi oboreni za 30-40 stepeni, gas na leru (velika elisa 20x10, prilicno koči) i kad model dodje na metar od zemlje ili čak i nešto niže (leti zbog flapsova prilično sporo) lepo ga izravnam i samo"lizne" pistu... FENOMENALNO...

 

I na kraju, Zero je vremenom ušao u režim da nevidjeno uživam u njemu. Sve na njemu radi savršeno, model leti lepo, ali, i dalje nema preteranog opuštanja...

Najvažnija stvar na modelu je motor a, to u mom slučaju radi besprekorno.

Jednom rečju ovo je model koji bih preporucio svima koji žele da lete malo veće i teže modele. Zero se pokazao izuzetno robustan, lak je za manipulaciju i ono sto je najvažnije leti lepo..

 

Uf, skoro da zaboravim, silikon koji ima kiseline u sebi, je "pojeo" pločicu paljenja.... Pošto nisam znao za taj "detalj" morao sam kupiti novo paljenje...

 

Time je, čiča miča gotova, Zero, priča...